Nakon 50 godina Neretva je ponovo aktuelna, ali i debata da li je reč o filmskom spektaklu ili pukoj komunističkoj propagandi.

U novembru 1969. godine u Sarajevo je stigla jedna od najlepših žena sveta – Sofija Loren.

Tu je bio i nesvrstani prijatelj Omar Šarif, zvezda filmova Lorens od Arabije i Doktor Živago, kao i Bata Živojinović, Boris Dvornik, Milena Dravić, Ljubiša Samardžić…

Naravno, ništa nije moglo da prođe bez druga Tita i njegove supruge Jovanke.

Fotoaparati su škljocali, novinari se gurali i trčkarali, a sarajevska Skenderija je – barem nakratko – dobila holivudsko ruho.

Jer nije svakog dana premijera domaćeg filma u kojem glume holivudske zvezde Orson Vels i Jul Briner, a za koji je plakat uradio niko drugi do Pablo Pikaso.
“Malo filmova u Evropi onog doba nosi takve prefikse spektakla kao Bitka na Neretvi“, kaže za BBC na srpskom Miroljub Stojanović, filmski kritičar.

Kako kaže, Neretva reditelja Veljka Bulajića je jedinstvena po mnogim parametrima.

Poslednjih dana Neretva je ponovo postala aktuelna – 50 godina je od premijere, pa je u Kulturnom centru Beograda otvorena izložba o filmu.

Naravno, to je ponovo podstaklo podele, debate i svađe da li je reč o filmskom spektaklu koji ima umetničku vrednost ili o pukoj komunističkoj propagandi.

“Daleko od toga da se kunem u Neretvu i da je to moj film života, ali se osećam strašno pogođenim što ne shvatamo značaj tog filma”, ističe Stojanović.

Ljubiša Samardžić, Milena Dravoć i Bata Živojinović na premijeri Neretve/Arhiva Jugoslovenske kinoteke
Ljubiša Samardžić, Milena Dravoć i Bata Živojinović na premijeri Neretve/Arhiva Jugoslovenske kinoteke

Značaj

Orson Vels u ulozi četničkog vojvode/Arhiva jugoslovenske kinoteke
Orson Vels u ulozi četničkog vojvode/Arhiva jugoslovenske kinoteke

Mila Turajlić, autorka dokumentarnog filma Sinema komunisto, o filmovima iz doba SFRJ, kaže da je Neretva značajna za jugoslovensku kinematografiju, ali i produkcijski i politički.

Međutim, kako kaže, prvi značaj se često zaboravlja.

“Bilo je još produkciono velikih filmova, ali oni nisu imali te umetničke kvalitete i nekako je Bulajićev film nefer smešten u istu kategoriju”, kaže Turajlić, dodajući da je Neretva “pravljena da bude spomenik”.

“Ljudi ga doživljavaju samo kao propagandni film, a Neretva to nije”, ističe ona.

Kako navodi, trajna popularnost je dokaz da je reč o “veoma, veoma ozbiljnom ratnom filmu”.
Njegov produkcijski značaj ističe i Stojanović koji Neretvu naziva “pravim jugoslovenskim filmom”, bez obzira što je rađen u koprodukciji sa Italijom i Nemačkom.

“U konceptu je jugoslovenski ne samo zbog teme – četvrte ofanzive u zapadnoj Bosni – nego zato što je okupio najvrsnije profesionalce koje je jugoslovenska kinematografija imala”, ističe on.

“Na primer, jedan od scenarista je bio legendarni profesor Ratko Đurović, a direktor fotografije Tomislav Pinter – čovek svetskog ranga i prestiža”.

Za potrebe filma je srušen jedan most – uzaludno, jer zbog prašine ništa nije moglo da se snimi – glumili su i Sergej Bondarčuk, Franko Nero, kao i više hiljada vojnika JNA, sa sve oklopnim vozilima, a muziku je radio čuveni Bernard Herman.

Sve je u Neretvi grandiozno, naročito kadrovi sa desetinama hiljada statista, kao u Ben Huru ili Kleopatri, a film je na kraju nominovan za Oskara.

Zbog svega toga mnogi navode da je sa Neretvom Holivud došao u Jugoslaviju.

“Holivud je došao malo ranije, u Avala film i zagrebački Jadran film, ali ovo je svakako jedinstvena A produkcija jer se novac nije štedeo ni na glumce, ni na resurse”, kaže za BBC profesor Aleksandar S. Janković sa Fakulteta dramskih umetnosti.

O tome govore i brojke – navodno je potrošeno 4,5 miliona dolara, ali kada se uračuna i besplatno učešće hiljada vojnika, ta cifra prema nekim procenama ide i do 12 miliona.

Zanimljivo je da su Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić plaćeni basnoslovno, a da Boris Dvornik nije dobio ništa – zato što je u tom trenutku bio na služenju vojnog roka.

“Vrlo namerno je pravljen da bude film koji će biti prodavan u inostranstvu, da se obrati svetskoj publici”, ističe Turajlić.

“Taj film je zaista holivudski po želji da zaseni grandioznošću”, dodaje Stojanović.

Sinema komunisto

Deo filma Bitka na Neretvi bilo je više hiljada statista/Arhiv Jugoslovenske kinoteke
Deo filma Bitka na Neretvi bilo je više hiljada statista/Arhiv Jugoslovenske kinoteke

Partizanska i ratna tematika je dominirala jugoslovenskim filmom.

Pored Neretve, u bioskope su tokom tih nekoliko decenija stigli i Kozara, Sutjeska, Boško Buha, Užička republika, Most, Partizanska eskadrila, Valter brani Sarajevo

Janković kaže da je Neretva komercijalni vrhunac Crvenog talasa i “režimsko delo par ekselans”.

“Svakako da su najemotivnije scene kada svi pevaju Padaj silo i nepravdo ili poslednji kadar kada Bata Živojinović korača sredinom kadra, a oko njega su ranjenici i narod.

“Istorijske činjenice su izmenjene do apsurda, ali film nikada nije i ne treba da bude istina. U tom smislu, ovo je zavodljiv i sentimentalan film, ogroman u svakom smislu.

“Entuzijazam i uložen novac je basnoslovan, a Bulajićevo umeće će svakako nadigrati i objektivno skuplji nastavak Sutjeska sa Ričardom Bartonom u ulozi Tita”.

Pandan Crvenom talasu bio je Crni talas, čiji su autori – Petrović, Makevejev, Pavlović, Žilnik i drugi – okarakterisani kao kritičari komunističkog društva.
Ali zašto su se u SFRJ toliko snimali partizanski filmovi?

“Na pričama o narodnooslobodilačkoj borbi je počivao legitimitet tadašnje vlasti i celokupne partijske strukture – zato su toliko snimali filmove”, navodi ona.

Međutim, kako kaže, zanimljivo je koliko se toliko godina smanjivala kompleksnost pričanja te priče.

“Partizanski filmovi iz pedesetih, koje su pravili reditelji koji su bili u ratu, znatno su kompleksniji i mnogo više ulaze u to šta su bile moralne složenosti ili kontradikcije rata, nego filmovi iz šezdesetih.

“Njih su snimali ljudi koji nisu bili direktni učesnici sukoba, a da ne pričam o sedamdesetim kada su filmovi svedeni samo na tu neku akcijašku formu”.

Turajlić tu žali zbog Neretve koja je, kako kaže, žrtva filmova koji su usledili posle nje.

“Talas tih akcionih partizanskih filmova iz sedamdesetih je bio takav da je, nažalost, potopio Neretvu zajedno sa njima.

“Već Sutjeska ne može da se poredi sa Neretvom u smislu rediteljske i filmske ozbiljnosti. To jednostavno nije film istog ranga, iako je i on pucao na strane glumce i tako dalje”.

Stojanović o filmovima i politici

Svi u Srbiji volimo Džona Forda, a on je bio miljenik svih američkih predsednika i to nikome nije smetalo. Ford je bio protežiran reditelj.

Danas se svi dive Leni Rifenštal, a ona je direktno koketirala sa nacizmom, dok je Andrej Rubljov – najveći ruski film svih vremena – nastao tako što je Leonid Brežnjev ličnim ukazom potpisao nalog da se Tarkovskom da novac za realizaciju filma.

Da li to treba da znači da je Rubljov prljav film? Pa to je smešno.

U tom smislu mislim da je prokletstvo Neretve što je od starta obeležen kao režimski i podanički film.

Neretva je pre svega pismen film, sve greške i mane su vrlo uočljive i svi prigovori treba da budu filmski. Pa je l’ se bavimo filmom ili pozadinom njegovog nastanka?

Zbog toga me veoma iritira kad neko diskvalifikuje film sa stanovišta bilo čega drugog što nije jezik filma.

Neretva je mnogo bolji film nego glas koji je o njemu ostao – ima nekoliko fantastičnih scena, film je koji donosi katarzičnost, ima etiku, neguje borbeni duh, istorijsku empatiju, ima mnogo da ponudi ako nismo politički ostrašćeni i jednoumni.

Ima i brojne mane sa montažom i naracijom, da je kraći i svedeniji bio bi bolji, psihološka neodrživost likova je više nego očigledna, padovi u ritmu su veoma prisutni.

Mene ta vrsta analiza zanima – da neko filmskim jezikom pokaže šta je dobro ili loše, a da li je film stvorio Tito ili Latinka Perović, mene to uopšte ne zanima.

Izložba

Izložba će trajati do februara 2020. godine/Tanja Drobnjak
Izložba će trajati do februara 2020. godine/Tanja Drobnjak

Povodom 50 godina od premijere u Kulturnom centru Beograda organizovana je izložba o filmu.

Autorka izložbe Maja Medić kaže za BBC da se izložba sastoji iz fotografija Jugoslovenske kinoteke, arhive Tanjuga i Borbe, uz video materijal Filmskih novosti.

“Postoje tri vrste fotografija – krupni kadrovi glumaca iz filma, fotografije iza scene na kojima se vidi rad reditelja, priprema pred kadar i slično. Treći su totali i moj pokušaj da se vidi velelepnost i brojčanost statista, kojih je bilo najviše ikada na ovim prostorima”, kaže ona.

Kako navodi, tu je i replika čuvenog plakata Pabla Pikasa koju je on radio za englesku verziju filma.

Izložba će trajati do februara 2020. godine.

Starost

Od premijere je prošlo 50 godina, a na internetu se mogu naći tekstovi koji Neretvu svrstavaju u, na primer, deset najvećih ratnih filmova ikada. Opravdano?

“U evropskoj filmskoj tradiciji apsolutno”, kaže Stojanović.

“Uz par ruskih, dva do tri Nemačka, nekoliko britanskih, apsolutno. To kategorički tvrdim. Ima svetski standard i u konceptu, a bogami i u izvedbi. Prvi sam spreman da uputim mnoštvo prigovora koji su filmski, ali i da kleknem i poklonim se njegovim filmskim vrednostima”.

Janković dodaje da nije u 10 najboljih ratnih filmova, ali da svakako jeste među 50.

Da li to znači da je Neretva ostarila kako treba? Turajlić kaže – stari sve bolje sa godinama.

“Nekako je njena sudbina pratila sudbinu zemlje – raspadom Jugoslavije i potpunom negacijom komunističke prošlosti taj film je potpuno zanemaren i zapostavljen, gotovo osuđen”, smatra ona.

“Ipak, imam osećaj da se situacija promenila i da barem deo javnosti danas vrednuje taj film”.

Janković ističe da u vreme kada je Neretva snimljena “niko normalan nije razmišljao ni o roku trajanja Broza, a kamoli Jugoslavije”.

Zbog toga je, kako kaže, Bitka na Neretvi bila Zeitgeist – pojam koji u sociologiji i filozofiji označava ukus karakteran za neko vreme ili područje – u najboljem smislu.

“Dosta partizanskih filmova veoma loše stari, ali ovaj film ima očigledno plemenitu plesan nekog dobrog buđavog sira, pa postoji veliko poštovanje kada ga gledamo posle pola veka i svakakvih događanja u međuvremenu”, kaže Janković.

Turajlić dodaje da Neretvu danas otkriva potpuno nova generacija.

A kako je oni gledaju – kao propagandu ili spektakl? I da li će uopšte moći da je gledaju bez ideoloških i političkih podela?

“Bilo bi mi žao ako bi se to dogodilo i ako bi Neretvu sveli na običnu pucačinu između dobrih i loših… Vrednost filma se onda gubi”, ističe Turajlić.